Емоционална воља сфера личности

До данас, психологија, социологија и друга сродна подручја знања, људска емоције и вољна сфера се испитују и проучавају, углавном, одвојено (постоје многе различите теорије које се могу сматрати сасвим одражавајући стварне особине предметних студија). Међутим, постоје научни приступи и тачке гледишта, на основу чега се воља и емоције разматрају у јединству.

У процесу живота особа има проблеме које он, на један или други начин, решава. Однос према проблему, на оно што се догађа (било којем долазном субјекту информација) изазива осећања, а покушаји да учествују и дјелују у ситуацији су додатне емоције. То јест, понекад се особа мора превладати, јер у нашим акцијама возимо не само жеље већ и због разлога, ми се ослањамо на одређене моралне вриједности. Када се превладамо, вршимо вољен чин. Уз помоћ воље, можемо такође свесно утицати на емотивну сферу. Своју намеру савјесно спроводи субјект када схвати да његове сопствене емоције неорганизују своје активности у циљу постизања циља. У случајевима када емоције стимулишу ову активност, вољна дјела нису потребна. На основу свега овога, могуће је (наравно, врло условно и фигуративно) говорити о емоционално-вољезним механизмима психе.

Развој емотивне воље сфере код неке особе природно се јавља само у случајевима нормалне социјализације од детињства. То јест, овај развој се не догоди сам по себи, већ се обезбеђује учењем од других чланова друштва.

Потешкоће у спровођењу емоционално-волонске регулације у области активности су последица специфичности развоја психике одређене особе.

Непромењеност, нехармоничност и заостајање у развоју моралних квалитета одређеног појединца могу довести до озбиљних кршења емоционално воље сфере, јер волилни акт није само емоционална акција, већ је често и морални чин, односно чин.

Наравно, емоционално воленска сфера психике појединца је међусобно зависна од сфере вредности моралне вриједности, која у ствари одређује природу мотивације активности, а самим тим и самопоштовање субјекта.

Емоције пружају особи са општом мобилизацијом свих (или неких) система тела, и волонским актима, обављањем регулаторних функција у организму-психичком систему, обезбеђују селективну мобилизацију различитих одељења овог система. То јест, можемо тврдити да свака свесна акција особе је, пре свега, психофизички чин који је у складу са нивоом личних способности.

Неки вољни поступци захтијевају посебан напор воље од стране особе у случајевима гдје су емоционалне доминантне и унутрашње жеље у супротности са свјесним моралним вриједностима или ситуацијским оријентацијама. Ово стање појединца назива се унутрашњим конфликтом. Решавање унутрашњег сукоба захтева посебну психофизичку и морално вољену мобилизацију, као и анализу, контемплацију и рефлексију. Наравно, у стварном животу особа нема увек времена за такве суштинске радње (онда укључени и интернализовани стереотипи понашања и размишљања и вештине акција).

Наравно, стрес , страх, ужас, ментални и физички замор смањују интензитет и дјелотворност напорних напора. Учешће других људи у процесу подударања циљева повећава могућности, јер се људи међусобно потенцирају једни другима да обављају заједнички задатак.

Од посебног значаја је правилна организација активности и ментална регулација (саморегулација). У овом питању имамо пуно тога да учимо од праксе источне психолошке праксе. Иначе, разумевање вриједности циља и процеса на истоку је нешто другачије него на Западу, рецимо, обимније и холистичније.

• ← Емоционалност
• Емоционална стања →