Сваки дан у свету постоје различите конфликтне ситуације, понекад њихов исход може бити задовољавајући само за једну од страна, а понекад и пут од сукоба до помирења зараћених страна може се десити позитивним путем за обоје. Дакле, један од начина рјешавања сукоба, путем учешћа треће стране која је неутрална, а која је заинтересована само за рјешавање спора, је процедура медијације.

У закону, медијација је једна од алтернативних технологија за решавање конфликата. Трећа страна је посредник, преко кога стране развијају конкретан споразум о ситуацији у сукобу. Странке контролишу процес прихватања алтернатива у циљу рјешавања спора.

Принципи медијације су следећи:

  1. Поверљивост
  2. Међусобно поштовање
  3. Волонтеризам
  4. Транспарентност и правичност поступка.
  5. Једнакост странака.
  6. Неутралност медијатора.

Треба напоменути да је концепт посредовања настао у древним временима. У историји чињеница таквих случајева у трговини између становника Вавилона и Феничана.

Као модеран метод решавања сукоба, медијација се развија од друге половине 20. века, у Аустралији, САД-у и Великој Британији.

Врсте и технике медијације:

  1. Трансформативни. Учесници могу самостално одредити курс медијације. Трећа страна, посредник их прати. Кључне компоненте ове врсте чују и слушају. Као резултат тога, учесници треба да буду више осетљиви на потребе других, покушавају да их разумеју.
  2. Ресторативни. Ствара се услови за дијалог, чија је главна сврха успостављање односа између зараћених страна. То јест, у овом случају, главни задатак посредника је створити неопходне услове за стране и њихов дијалог.
  3. Решавање проблема медијације. Фокусирајући се на интересе странака, а не на њихове позиције. Медијатор првобитно позива странке да покажу своје ставове, потом помажу им да пронађу и препознају заједничке интересе.
  4. Ирационално. Медијатор и конфликтне стране континуирано се међусобно утичу током дијалога.
  5. Породично орјентисано. Ова врста заснива се на решавању породичних сукоба, интеркултуралности и спорова између различитих генерација.

Размотрите фазе медијације које чине сам процес.

  1. Поверење и структурирање (из ове етапе поставља основу за однос странака, које ће се посматрати током цијелог процеса медијације).
  2. Анализирајући чињенице и идентификовање постојећих проблема (ова фаза има за циљ анализирање чињеница које су важне за идентификацију проблема, овај процес дјелимично долази од краја прве фазе).
  3. Потражите алтернативна решења (направи се преглед свих проблема, главни су идентификовани и претражују се решења која се могу скривати у захтевима и проблемима обе стране).
  4. Доношење одлука (главни задатак ове фазе је заједнички рад учесника у доношењу одлуке која ће бити за њих врсте медијације оптимално).
  5. Израда завршног документа (направљен је споразум, план или документ који јасно одређује одлуке до којих су дошле сукобе).

Треба напоменути да процес медијације помаже да се постигне споразум и одређени споразум без појављивања новог сукоба између страна, односно у погледу страна једни према другима. Једнако важно је и чињеница да медијација подржава аутономију сваке конфликтне странке и у неким случајевима делује као алтернатива за замјену судске интервенције.