Термин "криза идентитета" не може се лако дефинисати. Да бисмо то објаснили, морамо да се сетимо осам фаза развоја Ега, које је описао Ериц Ерицксон и представљао низ психосоцијалних криза. Један од ових сукоба, који је карактеристичан за особу у младости, јесте такозвана дифузија против идентитета и улога, а криза идентитета може настати директно у процесу рјешавања овог сукоба.
Формирање идентитета је посебан процес током којег се свака од претходних идентификација трансформише због промјена у очекивани будућности. Идентитет почиње да се развија од детињства, ау време адолесценције често постоји криза. Познато је да се у демократском друштву криза манифестује с већом силом него у друштвима, гдје је прелазак на одрасли живот повезан са неким обавезним ритуалима.
Често дечаци и девојчице покушавају да што пре реше питање самоодређења и тиме избегну кризу. Међутим, ово води ка чињеници да људски потенцијал остаје откривен до краја. Други ријешавају овај проблем на свој начин и превише пролазе кризу, остају у неизвјесности. У неким случајевима, дифузни идентитет се развија у негативан, због чега особа, као резултат његове дефиниције, бира улогу коју друштво одбија и противречи закону. Међутим, то су само изоловани случајеви, а већина људи, према теорији кризе Ерицксоновог идентитета, бирају једну од позитивних манифестација себе за развој.
Криза идентитета није само феномен старости. На пример, криза може настати на пољу сексуалног идентитета, када је особа на раскршћу и покушава се определити за једну од група: хетеросексуалне, бисексуалне или хомосексуалне. Таква криза се најчешће јавља у младости, али у неким случајевима то је могуће и код одраслих.
Родни идентитет је самоопредељење особе о припадности друштвеној улози у мушкој или женској врсти. Раније се веровало да се ментални пол увек поклапа са физичким, али у савременом животу није тако једноставно. На пример, када отац седи са децом и мајка зарађује новац, њихова родна улога не одговара традиционалној биолошкој улози.