Слобода је начин живота који свако може изабрати за себе. Сартре је француски мислилац, рекао је да неограничена слобода влада у унутрашњем свету човјека, али у односу на спољну слободу, чак иу модерним, уредним законима свијета, има много противречности. Стога, у Декларацији о људским правима, чланови о слободи појединца наводе да је особа слободна да дјелује слободно и једино на чему треба обратити пажњу је поштовање права других људи. То јест, сам концепт дружења чини апсолутну слободу немогућим.
Слобода као услов за само-реализацију личности наступа када особа схвати своје вештине, таленте, знање, одређује у којим се секторима може применити, а друштво му пружа ову прилику. Али шта заправо може дати друштву слободе?
Што је веће задовољство основних људских потреба у храни, одјећи, науци, простору, транспорту, што је већа култура и слобода појединца, то је морални однос међу људима, то је већа способност појединца да размишља о високом нивоу. На крају крајева, само неколико генија може са гладним стомаком, без склоништа и љубави, размишљати о вишим стварима, открити нешто, проучавати и постати жртве, бити геније. Друштво мора функционисати на такав начин да свака просјечна особа има право на слободу избора личности, а за то само треба осигурати услове за морални раст.
Водимо се неопходношћу, из тог разлога, слободе и неопходности појединца, нераздвојивих концепата. Један филозоф је рекао да је слобода позната потреба, јер нас воде две врсте потреба: неидентификовани, за које нисмо свесни и познати, онда воља и човјек могу да бирају.
А концепт апсолутне слободе је или утопија или произвољност. На крају крајева, бескрајна слобода једног би значила угњетавање права другог.