Наше вријеме је богато разноврсним доступним информацијама, број извора информација и подручја његове примјене је толико сјајан да више није довољно имати статички основни скуп знања и вјештина, потребно је самостално учити генерисање нових идеја.
Облици развојног учења - проблематични и хеуристички - прецизно су дизајнирани да у студентима развију способност да размишљају креативно и неконвенционално, да у традиционалној ситуацији виде нове проблеме и сазнају из њих излаз, да желе и да могу самостално да уче ново знање.
Учење засновано на проблемима подразумијева стварање проблематичне ситуације под директним надзором наставника, од које студенти независно пронађу излаз приликом асимилације нових информација и кориштења информација добијених раније. У овом случају наставник води ученике, помажући им да постигну унапред одређени резултат.
Са хеуристичким методом наставе, наставник не зна унапријед какво ће решење задатка дати ученицима. Овим методом ученици добијају задатке који немају недвосмислено рјешење и морају самостално изнети могућност рјешавања проблема, потврдити или одбити их и постићи резултат који је често неочекивани и неочекивани.
Стицање нових знања и вјештина од стране ученика одвија се кроз кориштење таквог начина упућивања као хеуристички разговор. То значи да ученици не добијају готово све знање које треба упамтити, већ га самостално остварити у процесу разговора с наставником, постављањем и проналажењем одговора на проблематична питања, рјешавањем образовних задатака.
Главна карактеристика технологије хеуристичког образовања јесте да лична креативна активност ученика и проучавање основних стандарда образовања мењају места. Прво, студент самостално постиже свој резултат у решавању задатка, а затим га упоређује са познатим аналогама.